Doista, mi ne poznajemo jedni druge. Možda mislimo za nekoga da je napravio karijeru i zavidni smo mu jer je sigurno sada sretan. Bismo li se željeli s njim zamijeniti? Ali, baš u svemu?! Ne samo da preuzmemo njegova primanja, veliku kuću ili brzo auto, već i njegovu dosadu, životne strahove, prazninu? Možda neki bogati čovjek nosi duboku ranu u sebi? Možda tuđi brak nije tako sjajan kao što se nama čini u prvi mah?! Možda nekome zavidimo na veselom temperamentu a ne znamo za njegove probleme. Ne, mi vidimo samo fasade. Bog vidi noću. I samoću. On vidi tuđe nezadovoljno srce. Blažena sigurnost da je Bog zaista dobar, da je prema meni dobar. Jednom treba prestati s mučnim mislima je li Bog nekome dao više nego meni. Umjesto toga, u zahvalnosti moliti ga da bude blizu i drugima u onim skrivenim potrebama o kojima i ne slutimo.
Fra Anđelko Domazet